Ugovori za razvoj softvera

Svaki poslovni softver će najčešće biti potrebno prilagoditi potrebama korisnika. Čak iako su prilagođavanja minimalna i dalje su prilagođavanja. Kada kompanija, korisnik poslovnog softvera, smatra da od svih rešenja koje se mogu naći na tržištu njoj ne odgovara ni jedno, tada može biti neophodno da se korisnik opredeli za razvoj novog softvera. Iako bi ovaj slučaj u praksi trebao da bude izuzetak, na tržištu Srbije i dalje postoje kompanije koje smatraju da je najbolje da same razvijaju softver za svoje potrebe. Ako se kompanija odluči da krene u priču razvoja softvera onda ta kompanija mora biti svesna svih posledica takve odluke, a ključna je da ulazi u jako ozbiljan, složen, skup i dugotrajan proces i, što je važnije, dodaju još mnogo aktivnosti kojima treba upravljati pored aktivnosti iz osnovnog poslovanja. Ovo važi čak iako to za kompaniju rade spoljni saradnici. Naravno, stvar je dosta jednostavnija, ako je u pitanju razvoj nekog manjeg modula, dorada ili nadogradnja postojećeg softvera (ako je to moguće).

Ugovori o razvoju softvera su jako složeni i mudro je potražiti profesionalni savet i u vezi sa specifikacijama softvera i sa ugovorom pod kojim će softver biti razvijan. Ovo je izuzetno važno jer razvoj softvera često traje duže i košta više nego što je inicijalno planirano. Posledično, ozbiljno istraživanje od strane kompanije je vrlo preporučljivo. Cena za projekat će biti ili fiksna ili po angažovanju (vreme, ljudi, materijal). Plaćanje će uobičajeno biti uslovljeno završenim fazama projekta. Korisnik će verovatno želeti da osigura kvalitet isporučenog softvera tako što će zahtevati testiranje i poređenje rezultata testiranja sa specifikacijom. Kritično pitanje jeste da li će korisnik zadržati vlasništvo nad softverom. Na prvi pogled izgleda očigledno da bi to trebalo da bude tako jer je korisnik platio za softver. Ipak, sve što korisniku treba je da softver koristi; korisniku ne treba ni da softver poseduje, ni da ga dalje razvija. Velika je korist i za klijenta i za proizvođača ako se obezbedi podsticaj da se softver razvija dalje i licencira drugim korisnicima. Izvorni korisnik ne plaća dalje nadogradnje, nove verzije i zakrpe. Ako proizvođač, kojim slučajem, postane insolventan ili prestane da radi iz bilo kog razloga, korisniku će trebati pristup izvornom kodu softvera da bi mogao eventualno da nastavi razvoj. Zbog ovoga korisnik bi trebalo da zahteva da proizvođač stavi kopiju izvornog koda kao depozit (escrow) kod nezavisne treće strane i tako bude dostupan na zahtev. Proizvođač će uobičajeno obezbediti garanciju da se greške koje se prijave otklone u određenom vremenskom roku po početku upotrebe. Ovo je najčešće neki ograničeni period po prihvatanju isporučenog softvera od strane korisnika.

Iako nije čest slučaj da se kompanija odluči za razvoj sopstvenog rešenja, ipak treba imati na umu da je i to jedan poslovni poduhvat sa svim odlikama poslovnog planiranja i da ga kao takvog treba i posmatrati.

Kakva su vaša iskustva na ovu temu?