Šta očekuju poslodavci kada je informatičko znanje u pitanju?

Savremeni poslodavci s pravom očekuju od novih kadrova digitalnu pismenost. Uz sve blagodeti savremenog obrazovanja, reklo bi se da to nije preveliki zahtev, ali nas stvarnost često demantuje, pa prvi radni dani pokažu da su rutinske tvrdnje iz CV‑ja o poznavanju rada na računaru bile obmana. Kako će poslodavac prepoznati digitalno pismenog kandidata, i šta taj kandidat da učini da bi unapredio svoje informatičke veštine?

U poslednjih 15 godina profesionalnog rada u IKT industriji sa fokusom na poslovni softver i kompleksna rešenja i sedam godina saradnje sa visokoškolskim ustanovama, često sam se sretao sa problemom informatičkog znanja odnosno razlike između prepoznavanja računara i poznavanja tehnika poslovnog korišćenja računara. Neposredan povod za ovaj tekst je retrospektiva izlaganja na konferenciji „Informaciono‑komunikacione tehnologije u obrazovanju – stub razvoja društva zasnovanog na znanju“ u organizaciji Srednje škole za ekonomiju, pravo i administraciju – EPA, a većina utisaka u ovom tekstu dolazi iz razgovora na ovu temu sa studentima na „Visokoj školi elektrotehnike i računarstva strukovnih studija“, sa kojima sam imao zadovoljstvo da radim. Bilo je naravno i razgovora sa studentima drugih fakulteta, profesorima i poslodavcima, kako iz oblasti informatike, tako i drugih industrijskih grana.

Očekivanja mladih: Google

Problem je u tome što većina mladih informacije o mogućim poslodavcima i lokacijama dobija posredstvom Interneta i to često iz najvećih svetskih kompanija. Na tim informacijama se grade ideje gde bi danas, sutra ili prekosutra mogli da rade. Velika očekivanja, ako se ne ostvare, prouzrokuju velika razočarenja. Na našem tržištu ovo je čest slučaj.

Koliko puta se moglo čuti ili pročitati vest kako su u velikim svetskim kompanijama, pogotovo iz oblasti IT‑ja, za zaposlene obezbeđeni, pored vrhunskih uslova za rad, i vrhunski uslovi za odmor, relaksaciju i razonodu? Čitamo o stolovima za bilijar, stoni tenis, stoni fudbal, konzolama za igru, virtualnoj realnosti, teretanama, saunama, kafićima i sličnim zanimljivostima, zatim o fleksibilnom radnom vremenu, pristupu od kuće. Često se govori da je je radno vreme prevaziđeno, da je produktivnost na prvom mestu i da se ona postiže raspoloženim i motivisanim radnicima. I to je sve u redu i tačno.

Problem je što u takvim kompanijama većina mladih ljudi koji su se školovali u Srbiji neće raditi (svaka čast malobrojnim izuzecima). Vrlo je jednostavno – takvih kompanija u Srbiji nema mnogo, a i ako ih ima, one nisu nužno na tom nivou razvoja. Zašto? Zato što je tržište malo i takve kompanije, poslujući u Srbiji, imaju male kancelarije ili predstavništva sa samo nekoliko zaposlenih ili spoljnih saradnika.

Realnost privrede

Realnost je značajno drugačija od očekivanja. Po poslednjem dostupnom izveštaju Agencije za privredne registre Srbije za 2014. godinu, 88,9% preduzeća spadaju u kategoriju mikro preduzeća, a to znači da imaju do 10 zaposlenih. 9,4% spada u mala preduzeća, do 50 zaposlenih. Dakle 98,3% (ogromna većina) čine mikro i mala preduzeća, a u tim preduzećima radi dve trećine od ukupnog broja zaposlenih. Da ne ostane nepomenuto – samo 1,7% su srednja i velika preduzeća (preko 50 i 250 zaposlenih) i ona zapošljavaju preostalu trećinu.

Velika većina onih koji se posle školovanja zaposle naći će se, čisto statistički, u mikro i malim preduzećima. Većina studenata bi se namrgodila kada bih ovo pomenuo, ali to je naša realnost. Ne kažem da ne treba težiti visokim standardima, ali budimo realni – to se neće za svakog ostvariti, a preterana očekivanja rađaju i velika razočarenja. Realnost uvek iznenadi, izneveri očekivanja i kreira razočarenje. Uslovi za rad su najčešće skromni, oprema nije najnovija, posao nije na samoj oštrici tehnologija, a a razonoda se svodi na druženje sa kolegama u pauzi za kafu.

Ključno pitanje koje se otvara za sve zainteresovane strane (poslodavce, obrazovne institucije, udruženja, studente, đake i ostale) jeste: šta može da se uradi kako bi se usaglasili surova realnost i visoka očekivanja?

Digitalna pismenost na radnom mestu

Postoji opšte mesto da mladi koji su odrasli uz računare znaju i da ih koriste na skoro sve moguće načine. To naprosto nije istina. „Milenijalci“ jesu odrasli uz računare i oni im nisu strani. Uzmimo za primer situaciju od pre 10, 15 i više godina kada su računari i tehnologija bili bauk za većinu i kada su poslodavci, barem oni koji su u IKT‑u prepoznali konkurentnu prednost, morali prvo da otklone strah od računara, da nauče ljude šta je miš i kako se koristi štampač. Danas se milenijalci (Ivan Klajn kaže da se tako piše, pa da mu verujem) ne plaše računara i imaju taj „prirodan“ odnos sa njima, i dalje to ne znači da su produktivni na radnom mestu. Naprotiv, većina je vrlo familijarna sa najpopularnijim aplikacijama i servisima, ali i dalje u poslovnom okruženju koriste tek minimalni skup opcija.

Primera ima bezbroj, a najčešći je, na žalost elementarni nivo upotrebe alata za obradu teksta i slika. Ništa napredno. Iz mog iskustva ovo može biti mnogo bolje. Ne plaše se računara i tehnologije, rade više i teže, ali ne i pametnije.

Vozač nije serviser

Mogući uzrok problema može biti i neadekvatnost nastavnog programa u školama i fakultetima. Obrazovanje na temu informatike se svodi na učenje programiranja kroz rešavanje matematičkih zadataka (fokus), uz sporadične osvrte na praktičnu poslovnu primenu informatike kroz primenu aplikativnog softvera. Kao kada bi se u auto‑školama učilo kako da napravite automobil, umesto kako da ga vozite. Škola za savladavanje veštine vožnje ne mora ni na trenutak da se bavi procesom proizvodnje automobila, čak ni procesom njegovog servisiranja, osim onog na osnovnog nivou koji je potreban da bismo razlikovali automobil od npr. kamiona ili aviona. Svakako ima mnogo više vozača automobila nego servisera.

Kada je informatičko znanje u pitanju, ili barem onaj njegov segment koji se može dobiti u obrazovnim institucijama, fokus treba prebaciti na kreiranju „vozača“ a ne „servisera“ računara. Ovo naravno ne važi za fakultete koji školuju developere – tu će fokus svakako biti na programiranju.

Ako mešamo babe i žabe dobićemo situaciju da verujem da umem da vozim, ali ne umem sipam gorivo ili da promenim gumu. Takvo ponašanje bi se smatralo digitalnom/vozačkom nepismenošću. Naravno, nije neophodno da umem da sipam gorivo ili da promenim gumu – uvek to može neko za mene da uradi – ali budimo realni, takav vozač, čak i ako uspe da se zaposli u nekoj transportnoj kompaniji, neće dugo zadržati posao.

Skromno informatičko znanje

Informatičko znanje šire populacije je, budimo iskreni, loše. Nije katastrofalno, ali svakako nije dobro. Mladi koji traže posao, iz mog iskustva i iskustva poslodavaca, razumeju pojmove iz informatike, poznaju osnove obrade teksta, slike i tabelarnih proračuna, poznaju osnove korišćenja Interneta i Web servisa, ali im nedostaje iole šira slika. Nedostaje razumevanje kako se IT uklapa u savremeno poslovanje, a posebno je važno što, a to je posebno izraženo kod mladih IT usmerenja, ne postoji elementarno razumevanje da IKT nije sam po sebi svrha.

Obrazovne institucije mogu da doprinesu boljem informatičkom obrazovanju i usaglašavanju sa zahtevima tržišta, konstantnom unapređenju i kontinuiranoj edukaciji nastavnika i profesora iz ove oblasti, a država treba da stimuliše i vrednuje napore koje obrazovne institucije čine na ovom polju.

Šta poslodavcima treba?

Poslodavcima su potrebni digitalno pismeni zaposleni! To znači da poslodavci mogu računati da će u startu dobiti produktivnog zaposlenog, bez potrebe za velikom inicijalnom investicijom u obuke i treninge. Uostalom, većina preduzeća nije u IKT biznisu i ne želi mnogo da se bavi IKT edukacijom, iako razumeju potrebu za njom. To su mikro i mala preduzeća fokusirana na svoj svakodnevni posao i IKT im je nešto što im treba samo kao podrška njihovom osnovnom poslu, a ne kao totalni zaokret ka IKT industriji.

U Evropskoj uniji su odavno shvatili da se nešto mora uraditi po pitanju digitalne pismenosti. Zato su uveli evropsku računarsku vozačku dozvolu (ECDL – European Computer Driving Licence), program obuke, provere i potvrde digitalne pismenosti usklađen sa zahtevima tržišta. Da odmah naglasimo: ovo nije put za obrazovanje programera, projektanata baza podataka, tvoraca i implementatora ERP sistema…

Analogija je jednostavna – to što ste pismeni znači da vladate jezikom, terminima, gramatičkim i pravopisnim pravilima, znači da možete da napišete izveštaj i poslovno pismo, ali ne i da ste sposobni da napišete neko remek delo savremene literature ili kriminalistički roman.

Slično je i sa digitalnom pismenošću, koja nije okrenuta ka vrhunskim programerskim veštinama i naprednim IT administratorskim poslovima. Digitalna pismenost je sposobnost da adekvatno i samostalno koristite računare u svakodnevnom poslu. Iz tabele ćete videti kako su to kolege iz ECDL organizacije sročili.

Izvorno objavljeno u PC Press #231

Izvorno prezentovano na EPA konferenciji 2016

Cela prezentacija: