U poslednjih nekoliko godina primetan je trend pojavljivanja Cloud rešenja za mnoge oblasti, a posebno u domenu poslovnog softvera.
Da li je Cloud poslovni softver, rešenje za vašu kompaniju?
U nastavku se nalazi prezentacija i tekst mog izlaganja na konferenciji eRazvoj 2015 – Poslovni softver i upravljivi IT servisi. Prezentaciju možete pronaći i preuzeti i sa bloga udruženja eRazvoj!
Pokušaću da otvorim razmišljanje na temu kako da radimo lakše, jednostavnije i efikasnije u kompleksnom i dinamičnom poslovnom, ali i životnom okruženju koristeći sve prednosti koje nam moderni poslovni softver i informacione tehnologije stavljaju na raspolaganje, odnosno kako da pojednostavimo kompleksnost okruženja (pre svega IT okruženja) sa akcentom na dve ključne komponente najčešće zastupljene u savremenim kompanijama.
Kao prvo, imam utisak da krajni korisnici IT usluga ,delimično ili u celosti, imaju problem da razumeju o čemu IT stručnjaci govore. Kao drugo, pokušaću da dam osvrt na IT sa strane krajnjih korisnika, uzimajući u obzir da kada kažem krajnji korisnici, mislim pre svega na kompanije kojima IT nije primarna delatnost i to na mala i srednja preduzeća koja posluju na tržištu Srbije.
Hajde da pogledamo zašto je to tako i ima li rešenja?
Živimo i radimo u veoma dinamičnom okruženju. Okruženju koje se konstantno i vrlo brzo menja. Okruženju koje odlikuje ogromna količinu informacija, podataka, događaja i učesnika. Okruženju koje generiše ogromnu količinu interakcija između svih sastavnih elemenata putem informaciono komunikacionim tehnologijama. Umreženo društvo, umreženi svet, STVARNO globalno selo!
Takvo okruženje donosi izuzetno povećanje kompleksnosti i povećanje izazova sa kojima se susrećemo svaki dan.
A kao posledicu te kompleksnosti imamo konstantno bavljenje informacionim tehnologijama. Konstantno servisiranje IT-ja. IT je postao vrlo zahtevan sekundarni posao za sve one kojima IT nije primarni posao!
Naravno, bavljenje IT-jem je suptilno, neprimetno. IT jede vreme. Koliko vam se puta desilo da ste na trenutak seli da nešto da pogledate na računaru i taj „trenutak potraje dva-tri sata.
U takvom okruženju pitanje koje se postavlja jeste kako da tu kompleksnost pojednostavimo? Da li je to moguće, uopšte? I na koji način? Kako da obradimo sve te informacije, kako da izbegnemo kompleksnost, kako da izbegnemo da IT ne pojede vreme? Suštinsko pitanje je kako tehnologija da radi za nas, a ne mi za nju?
Od kada je IT uzeo značajan deo vremena koje imamo na raspolaganju, dolazimo do paradoksalne situacije da konstanto nešto unapređujemo, pojednostavljujemo, automatizujemo, a rezultat, stiče se utisak, ostaje isti ili sličan. I samo imamo više posla? Zašto to konstanto unapređenje ne donosi očekivani rezultat i zašto donosi samo više posla? Negde gubimo silno vreme.
Kao da smo se zaglavili u „blatu“ IT-ja! A da bismo krenuli napred, prvo moramo da se izvučemo iz „blata“.
A ako se ne izvučemo, stvar je jasna:
Imaćemosve manje vremena, jer stvari ne postaju jednostavnije. Priroda teži haosu, kažu neki.
Imaćemo sve više uređaja, sve više podataka, sve više informacija i bićemo zatrpani gomilom detalja i više ni drvo ni šuma neće biti bitni.
Posledica: mi služimo računarima, a ne oni nama. Ima li izlaza?
Terija kaže da sve može da se outsource-uje.
Praksa kaže da ima smisla outsource-ovati samo ono što nisu ključne kompetencije kompanije, odnosno, ključne aktivnosti koje donose vrednost za kupce kompanije.
„Najbolji“ znaju u čemu su zaista dobri. Znaju da nisu najbolji zato što SVE rade najbolje, već zato što su uspeli da se fokusiraju na one aktivnosti koje donose najveću vrednost njihovim kupcima, odnosno ono što kreira, posledično, najveću vrednost samoj kompaniji.
Kada znamo u čemu smo zaista dobri, moći ćemo to da unapređujemo do stadijuma „najbolji“.
I ovo je, po mom mišljenju, ključni uvid koji je važan kada je outsourcing u pitanju. I to nije lako.
Zato što, pored toga, moramo znati u čemu je dobar ili bolji neko drugi kako bismo mu poverili outsourcing.
Poverenje je ključ za outsourcing!
U savršenom svetu… Strategija kompanije je u saglasnosti sa razvojem IT-ja i IT je sastavni deo strategije razvoja same kompanije. Savršeni svet se vrlo lako ruši, ako se ispostavi da to što je zamišljeno nije moguće tehnički ostvariti. Ili je moguće, ali samo u slučaju neograničenog vremena i novca, a to, iz mog iskustva, najčešće nije slučaj.
Savršeni svet, dakle podrazumeva fokus na posao, a ne na IT infrastrukturu.
I dobili smo Cloud…
Zašto bi neko uopšte razmišljao o infrastrukturi kada će sve biti u Cloud-u jednog dana. Gledajte to na ovaj način… i televizija je u Cloud-u ali je još uvek potreban TV u kući da biste mogli da pristupite TV programu. Isto je sa informatikom samo malo komplikovanije.
A drugo, nije baš sve u cloud-u…
Da bismo pristupili cloud-u ili podacima na cloud-u, potrebni su nam uređaji u lokalu i to se kako stvari trenutno stoje neće skorije menjati… bar dok ne uspemo mozak direktno da povežemo na internet.
Dakle, u svakoj kompaniji postoji IT infrastruktura, mreža, mrežni uređaji, hardver, softver koji služi kao podrška obavljanju posla.
I takvi uređaji, takva IT infrastruktura, bez obzira na sve nesporne prednosti cloud-a zahteva održavanje. Teško da će iko moći da pristupi bilo čemu, ako računar ne radi, ako monitor ne radi, ako nemam pristup internetu. Cloud je dostupan i efikasan onoliko koliko su dostupni i efikasni uređaji sa kojih mu pristupamo.
Sve ovo zajedno čini neki sistem. Informacioni sistem. Ako se podsetimo, IS čini hardver, softver, baze podataka, mreža, procedure i ljudi.
Posebno važan aspekt informacionog sistema jeste i poslovni softver, jer bi trebalo da radi pouzdano, brzo, efikasno i da pruža tačne poslovne informacije u pravo vreme za donošenje adekvatnih poslovnih odluka.
I tu dolazimo do primarnog izazova. Kompleksnost okruženja + kompleksnost samog IT-ja + kompleksnost poslovnog softvera dovodi do toga da svaka od ovih komponenti može biti izvor problema!
Neispravan hardver, neispravan softver, softver koji radi na neispravnom hardveru, baze podataka, neispravna mreža, loše procedure koje sprovode ljudi pa posledično kreiraju probleme.
Cilj je pojednostavljene, a rezultat je često ZAGAĐENJE!
Umesto da kompanije IT vide i iskuse kao unapređenje, pojednostavljenje i olakšanje postojećih poslovnih aktivnosti, one (kompanije) IT doživljavaju kao „nužno zlo“.
Većina kompanija iz mog iskustva svoju IT infrastrukturu doživljava nužno zlo, a ne nešto što pomaže ostvarivanju poslovnih ciljeva i poboljšanju poslovnih performansi.
„Nužno zlo“ često ne radi i izaziva skupe prekide u radu, a kolega ekspert kome je sekundarni posao Interni IT pokušava da reši problem dok ga na drugoj vezi čekaju kupci koji bi, gle čuda, nešto i da kupe.
Stihijski pristup dovodi do čestih požara, neplaniranih i skupih nabavki i relativno nekontrolisanog rasta troškova. Kako nema plana, nema ni budžeta, a kamoli upravljanja što dovodi do pada produktivnosti, nemogućnost kontrole IT troškova, gubitka vremena, izlaganju rizicima, kako sigurnosnim, tako i drugim: gubitak podataka, neusaglašenost sa regulativom i naravno prekidima u radu ključnih servisa…
I, često, niko ne zna gde je problem!
A izvor problema često liči na slovensku antitezu. Nije ni mreža, nije ni odsustvo plana, nije ni prekid u radu, nije ni kompleksnost…
Nije ni prvo, ni drugo, ni treće, nego ono četvrto, a to je sve pomalo i ništa posebno jer se najčešće ni ne zna gde je problem, kako ga otkloniti, kako sprečiti ponovno pojavljivanje i ko to uopšte treba da radi: softveraši, hardveraši, IT menadžer, direktor, računovođa, onaj mali što je instalirao računar…
i to je izvor frustracije za sve učesnike u lancu.
A svako ima svoje frustracije sa IT-jem. Čak i IT kompanije.
Zamislimo…
Kada bi mogli da eliminišemo, ili bar da unapred znamo, sve potencijalne probleme i precizno lociramo uzroke problema.. I otklonimo ih pre nego na bilo koji način utiču na poslovanje!
Možete li to da zamislite?
Radite i nema problema?
Kao da imamo kristalnu kuglu koja nam govori gde su problem, šta je uzrok i kako da ga otklonimo?
I zamislimo da o tome brine neko drugi!
Potencijalno rešenje za ove stvari i nešto što može otkloniti frustracije i umanjiti kompleksnost sa početka priče jeste kolaboracija između poslovnog softvera i upravljivih servisa.
Ovaj pristup pokazuje 3 nivoa pristupa problemima koje smo malopre pomenuli.
Revizija, Upravljivi IT servisi (nadzor, prevencija i održavanje), Poslovni softver (poslovne aplikacije).
Dakle, utvrdimo kakvo je trenutno stanje. Otklonimo uočene nedostatke, nastavimo da nadziremo ceo sistem i delujemo preventivno pre nego bilo šta od toga počne da ima bilo kakav uticaj na poslovanje.
Na infrastrukturi koja ja pouzdana stabilna možemo bez problema postaviti bilo koji softver i biti uvereni da će raditi bez problema.
Dodatno, nadzirana infrastruktura omogućava planiranje, praćenje zastarevanja, opterećenja i ažuriranja, na samo hardvera nego i operativnih sistema i aplikacija.
Dodatno rešavamo problem uzroka problema: hardver, softver ili čovek. Ko treba da reši problem, kada i na koji način, izmeštamo brigu o IT infrastrukturi van kompanije, redukujemo kompleksnost, a kada poslovni softver ne radi kako treba, možemo sa vrlo velikom sigurnošću da tvrdimo da nije do hardvera i mreže!
Posledica ovakvog PROAKTIVNOG pristupa jeste otvaranje mogućnosti za planiranje i kontrolu, što bi trebalo kao aktivnost ostane u kompaniji.
Dakle, tehničke stvari napolje, suštinske stvari unutra!
Može li, na kraju svaka kompanija može sebi priuštiti povećanje performansi, produktivnosti, predvidljivosti, usaglašenosti i transparentnosti IT-ja istovremeno umanjujući rizike kao što su izloženost virusima i gubitak podatak, probleme i prekide u radu?
Moje mišljenje je ne samo da može, nego i mora ukoliko želi da obezbedi rast, razvoj i održivo poslovanje umesto zatrpanosti IT-jem.
Za početak je potrebna strateška odluka…
…da se od kompleksnosti, zatrpanosti i haosa dođe do fokusiranog, efikasnog i produktivnog rada!
Umesto biografije Redefinisan i izbrušen pogled na softver. Korisnici i programeri. Artisti i modeli. Večita borba ideje i realizacije. Korisnik hoće jedno, programeri tvrde da je neizvodljivo, a knjigovođi ne odgovara zakonski aspekt. Kako usaglasiti različite interese korisnika, programera i sve to upakovati u zakonsku formu? Operativa ili knjigovodstvo, šta je Vama važnije? Posebni programi, integrisan sistem, transferi, kopiranje, prekucavanje. Da li komplikujemo jednostavno ili jednostavno mora komplikovano? Da li je Marfi u pravu kada kaže da ni jedan pravi problem nema rešenje. Krenimo zato od početka jer sudeći po Parouzziju: “Ako loše startuješ, nevolje rastu eksponencijalno”